LIDIJA JE BILA ŽRTVA JEZIVIH EKSPERIMENATA DR MENGELA: Nakon injekcija koje je primila, bila je više MRTVA nego ŽIVA

Potresna ispovest Srpkinje koja je u Aušvicu preživela torturu zloglasnog dr Jozefa Mengela.


IZVOR: PROFIMEDIA

zloglašeni dr Mengele je posle rata pobegao u Južnu Ameriku. Žrtve koje su preživele njegove torture, pate i danas, a njegova porodica odbija da se suoči sa prošlošću.

“Njegovog lica se više ne mogu setiti, samo njegovih pedantno očišćenih čizama. Kad bih čula njegove korake, zavukla bih se pod drveni ležaj, skupila se, zatvorila oči. Mislila sam da me neće naći”, priča Lidija Maksimović, jedna od žrtava zločinačkog doktora.

Ona je kao trogodišnja devojčica u decembru 1943. dopremljena u logor Aušvic – Birkenau. Nemci su njenu porodicu iz okoline Minska u Belorusiji strpali u taj koncentracioni logor.

Scene koje je videla nakon dolaska u logor, do danas nije zaboravila. Bilo je to usred noći, prilazi su osvetljavali reflektori, pripadnici SS-a su vikali, psi su lajali. Porodice su brutalno razdvajane. I Lidija je odvojena od svoje majke i smeštena u dečiju baraku.

Ona je bila izgrađena od drveta, unutra su bili dugi redovi drvenih ležajeva. Umesto madraca, na njima je bila slama. Sve je bilo puno gamadi, pokrivači su bili kruti zbog prljavštine. Deca su patila od gladi i hladnoće. No, više od gladi i hladnoće plašio ih je dolazak doktora Mengelea.

Mengele se u leto 1940. dobrovoljno javio u jedinice SS-a. Tri godine kasnije, kao 32-godišnjak je poslat u Aušvic sa srednjim časničkim činom. Logorski doktor bio je posebno aktivan prilikom selekcije zatvorenika. Zanimala su ga posebno deca, pre svega blizanci i deca patuljastog rasta.

Mengele je proveravao može li se boja očiju promeniti injektiranjem boje. Djecu je operisao bez narkoze. Blizance bi namerno zarazio tuberkulozom i pegavim tifusom. Pri tome su mnoga deca umirala, a druga ciljano bila ubijena. Zatvorenici su ga nazivali “Anđeo smrti”.

 

Mala Lidija nije se mogla sakriti od Mengelea. On je na njoj testirao vakcine. Nakon bezbrojnih injekcija, ona je bila više mrtva nego živa. Kad je njena majka krišom ušla u dečiju baraku kako bi joj dala nešto hrane, našla je svoje dete onesvešteno, ležalo je s visokom temperaturom na drvenom ležaju.

Mengele nije bio bolesni sadista ni fanatični nacionalsocijalista, napisao je Zdenek Zofka u svojoj knjizi “Ginzburg u vreme nacionalsocijalizma”.

Istoričar pretpostavlja da je on bio “beskrajno ciničan” pa da je zbog toga mogao svoje žrtve da vidi kao “već mrtvi materijal”, a ne kao ljude.

U januaru 1945, nešto pre nego što je Crvena armija došla do Aušvica, Mengele beži prema Zapadu. Pod lažnim imenom skrivao se u blizini Ginzburga, a 1949. pobegao je u Južnu Ameriku.

Nacističkog zločinca za kojim je bila raspisana međunarodna poteranica, novcem je pomagala njegova porodica. Josef Mengele poginuo je 1979. prilikom nesreće na kupanju u Brazilu. Porodica je dugo skrivala njegovu smrt i tek se 1985. saznalo stvarno stanje.

Pretpostavlja se da je porodica htela da izbegne kaznu. Naime, nakon pet godina, zastarijeva zločin skrivanja informacija o traženoj osobi. U Aušvicu – Birkanauu ubijeno je 200.000 dece.

Nakon rata, Lidiju je usvojila jedna poljska porodica. Njenu majku se dugo smatrali mrtvom. Tek nakon više godina, majka i dete ponovo su se pronašli.

Strah od doktora Mengelea je ostao. Kad bi se igrala s drugom decom, Lidija je upozoravala: “Ne vičite tako glasno, inače će doći Nemci.”

Lidija Maksimovič je nakon rata postala hemičarka, udala se, osnovala vlastitu firmu. No, boravak u logoru ostavio je trajne posledice:

“Nisam bila u stanju da stvarno i iskreno volim. Nisam mogla ni vlastito dete da volim onako kako bi trebala jedna majka”, kaže Lidija za “Dojče Vele”.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *